Za razliku od veæine politièkih partija koje su u poslednje vreme promovisane u Srbiji, koje (sem sluèaja SNO) nisu naišle na predmoderno moralistièko zgražavanje - èega u pluralnom svetu bez kratkih pantalonica dabome, nema i gde se i nad ekstremnim politièkim projektima ne morališe, veæ sudski interveniše - pojava manje ili više politièki obojenih organizacija nacionalnih manjina je upravo izazvala takve reakcije. Tako su, da navedemo samo dva primera, osnivaèi Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara na beogradskoj promociji doèekani konsternacijom u šta spada iskaz da veæ njihova pojava iritira, a na uèesnike vršaèke sesije Društva za rumunski jezik na kojoj je odluèeno da se krene u osnivanju saveza, ili zajednice Rumuna u Jugoslaviji, sruèilo se kao malj teško pero tamošnjeg "Ekspresovog" èoveka iz koga je izašla tvrdnja o zloupotrebi vršaèkog gostoprimstva...

Stav je u nekoliko navrata svojim èitaocima predstavio manjinskog pluralistièkog pionira - Demokratsku zajednicu vojvođanskih Mađara. Ova, uz rusinsku sliènu organizaciju, po politièkim pretenzijama najotvorenija asocijacija najbrojnije vojvođanske manjine, u međuvremenu veæ ima preko šest hiljada èlanova. U bizarnije detalje koji bi, pretpostavljamo, mogli izazvati novu konsternaciju, spada onaj o tome da su zajednièari svrstani u 14 "okruga", od kojih su tri u Banatu, jedan u Sremu, ostatak u Baèkoj. Kao i to da Zajednica podešava svoj hod od baèkih "okruga" uz Tisu (Kanjiža, Senta, Ada...) gde su Mađari veæinsko stanovništvo, prema banatskim gubernijama Zajednice bez "kompaktnog etnikuma", gde je vojvođanska mađarska - "dijaspora"! S tim da, naravno, ovaj izum dijasporine dijaspore nikako ne spada u maštovitost potpisnika.

Pomalo bizarna je i predistorija organizacije Rusina i Ukrajinaca (u Jugoslaviji), èiji je zametak u okviru nepolitièkog kulturnog saveza zapoèet samoupravnim sporazumom odgovarajuæih institucija. No, posle podužeg natezanja između etabliranih i Mladorusina, ovi drugi su odneli prevagu na politièku organizaciju - Savez koji æe prerasti u Demokratsku zajednicu Rusina i Ukrajinaca u Jugoslaviji. Što se Rumuna tièe, posle pomnjane vršaèke sesije ljudi koji u inicijativnom odboru za stvaranje Saveza ili Zajednice Rumuna u Jugoslaviji rade na statutu i programu kažu da tu neæe uæi odrednice o politièkoj delatnosti, ali hoæe pretenzije da se utièe na izbor politièkih predstavnika i njihovo ponašanje tamo gde se odluèuje. Među Slovacima je, opet, oživela ideja da se vaskrsne Matica Slovaèka. I tu se radi na dokumentima u koje bi, opet, prema veæinu uèesnika sastanka Društva slovakista (jezik, kultura...) na kojoj je pala ideja - valjalo ponešto da stoji o politièkim cilljevima i delatnosti.

To, ipak, ne znaèi da je Vojvodina i Srbija dobila nove partije. Tako bar kažu ljudi iz više-manje profiliranih organizacija Mađara, Rusina i Rumuna. I mađarska DZVM i rusinsko-ukrajinska DZRUJ, kako se tamo èujem zaziru od suvog strankarenja. Dr Julijan Tamaš iz ove druge organizacije kaže: "Mi možemo pridružiti glasove demokratskom bloku. U tom smislu možemo biti neka strana, ne da izborimo vlast veæ da opredeljujemo druge stranke, da budemo katalizator ili indikator koji æe proveravati kriterijume ili praksu novih partija, meru njihove politièke zrelosti. Mi nismo velika politièka snaga, ali u koalicij u demokratskom bloku bi mogli biti realna politièka snaga". U zamisli demokratske unije manjina Tamaš vidi treæinu stanovništva Srbije. Uz naivnu (?) pretpostavku da svi glasaju za uniju. "Nemamo moguænosti da isturimo svoje kandidate na izborima. Svesni smo svoje odgovornosti" - kaže jedan od potpredsednika DZVM Janoš Vekaš.

Međutim, u celoj ovoj prièi o manjinskom pluralizmu ima podosta protivreènosti koje izgleda da su manje posledica prikrivanja, a više nekonsistentnosti misli. Tako æe dr Julijan Tamaš u razgovoru za Stav reèi i sledeæe: "Mi se zalažemo za paritetnu demokratiju. Pod tim podrazumevamo da demokratska politika mora da brine i o interesu manjina i da ga izrazi, obezbedi da nacionalni kao i, recimo, profesionalni subjekti imaju svoje predstavnike na mestu na kome se odluèuje sudbina profesije i nacionalnosti". To poprilièno lièi na delegatski sistem. Dabome, ako se zaista ne misli da onaj "demokratski blok" istura svoje kandidate u trci za osnivanje vlasti. Ili paritetna demokratija treba da obezbedi automatizam u predstavljanju narodnosti, pre èega bi trebalo federirati autonomiju, prekomponovati pokrajinsku skupštinu? "Apsolutno" - odgovara Tamaš.

Èudnih obrta ima i u razgovoru sa Jonom Markoviæano, jednim od utemeljivaèa Zajednice Rumuna u Jugoslaviji. On tvrdi da među Rumunima nema "loših" politièkih primisli. ZRJ neæe da se bavi politikom, neæe da bude opozicija èak ni alternativa. Po njemu, krug egzistencijalnih interesa za Rumune ne ide izvan pitanja kulture, školstva, folklora, izdavaèke delatnosti. U više navrata pominje da neko mora da zameni ukinute sizove (!). Ipak, "zajednica mora da ima uticaj da oni koji budu izabrani budu predstavnici naroda, da pitaju zajednicu".

Odmah zatim, s obzirom na kulturno-prosvetnu redukciju interesa Rumuna u Markoviæanovoj interpretaciji, našeg sagovornika pitamo da li to znaèi da njegovoj narodnosti ne bi smetalo da se ukine teritorijalna a uvede funkcionalna (kulturna) autonomija u Vojvodini? "To je veæ šire pitanje. Kao nekadašnji politièki radnik mogu da kažem da autonomija ne može da se svede samo na kulturu. Vojvodina je ekonomska, nacionalna, geografska celina. Izneverili bi ljude koji su se za to borili".

Mesutim, među razgovetnije tonove spada i poneko protivljenje kao ono podseæanje prilikom razgovora o politièkoj revitalitzaciji Matice slovaèke. Između dva rata postojale su dve slovaèke partije (Slovaèka narodna partija i Slovaèka zemljoradnièka stranka) koje nisu uspele da budu više od politièkog priveska jaèih partija èija su obeæanja ostajala tek prazne reèi (slièna iskustva imaju i druge manjine). Istom prilikom se èulo i da Matica ne može obeæavati glasove bilo kome, jer æe biraèi glasati za onog ko im se svidi, a van politike na nacionalnom programu i "trèanja sa zastavama" ne ostaje veliki prostor, pogotovo što građanin, ako zaista bude demokratije, može i kod drugih, ne u nacionalnoj organizaciji nalaziti svoje interese.

"Insistiranje na demokratiji a istovremeno naglašavanje nacije i nacionalnog kao konstituensa buduæe zajednice je protivreèno", kaže Gordana Stamenkoviæ iz Predsedništva pokrajinskog socijalistièkog saveza. "Takvo koketiranje sa demokratijom je u stvari legitimisanje nejasnih zahteva za drugaèijim nacionalnim modelom kod nas. Èini mi se da sve novonastale nacionalne organizacije u Vojvodini to traže, ali ni jedna ne govori konkretno kakav je model poželjan. Odgovarajuæi nacionalni model se garantuje ustavom SFRJ i ustavima republika i pokrajina i ne može biti predmet pogađanja stranaka. To je stvar svih državljana SFRJ koji u demokratskoj proceduri uèestvuju u donošenju ustava, a ne samo jedne bilo koje nacije, partije, narodnosti,"

Stamenkoviæeva, takođe, podseæa da su prava koja uživaju narodnosti u našoj zemlji znatno veæa od onih priznatih međunarodnim standardima. Sa ovim se uglavnom slažu i naši sagovornici. Ali... "Formalno smo ravnopravni, a u poslednje vreme gurnuti na marginu", kaže Tamaš. Vekaš pominje asimilaciju koja se ne može dokazati jer nema odgovarajuæih istraživanja (!), Markoviæan uz njega pominje nesretni republièki zakon o školstvu koji je bio škrt u dodeli škola opštih usmerenja narodnostima.

Na pitanje da li za takvu tvrdnju ima argumente srazmerne jaèini iskaza, Tamaš u tautologiji ponovo određuje "identitet Vojvodine", uz dodatak da predstavnika narodnosti nema na èelnim funkcijama (u stvari da po strukturi figuriraju marginalci), a struktura politièkih kadrova trenutno ishodi iz "latentnog sukoba kolonista i domaæih Srba" koji èine onih 90 odsto srpske populacije koja svojevremeno nije išla na - mitinge.

Dabome, i ovaj iskaz je u najmanju ruku èudan kada se zna da u "autonomaškoj" vlasti "vidno mesto narodnosti" i nije bilo ništa drugo nego tutorisanje manjinskih komesara sa vrha piramide hijerarhije po kojoj su postrojavane narodnosti i kada i sam Tamaš u jednom trenutku kaže da je u tim vremenima od iste vlasti èinjeno sve da se podele Rusini i Ukrajinci... Naravno, doktor ima pravo na svoje mišljenje i èak i ovako strogi iskazi ne bi smeli da se prihvate drugaèije nego kao poziv na diskusiju. No, od toga je važnije da sve to pokazuje da je kod manjina u velikoj meri prisutan reaktivan princip politièkog organizovanja: u stvari neadekvatnog nalaženja odgovora na formulisanje srpskog nacionalnog programa. Resentiment koji se ne može odreæi ni mnogima sa veæinske strane.

Stvari, ipak, nisu n malo bezazlene. Niko pametan i demokratski nastrojen ne može osporiti pravo i na politièko organizovanje manjinama, èak i ako bi to bilo na njihovu vlastitu štetu. Više neke "paritetne demokratije" teško da æe ishoditi u ustavno i politièki decenijama frustriranom srpskom okruženju. Zato æe morati odluèiti: ili æe biti građani, ili Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini, Ukrajinci. U ovom drugom sluèaju vrata parlamenta mogu dobiti neku bravu više.

Unekoliko razlièite odgovore Stav je od svojih sagovornika dobio na pitanje da li su nove (politièke) organizacije i neka vrsta fortifikacije za odbranu privilegija i interesa manjinske birokratije. Vekaš i Tamaš kažu da æe njihove zajednice upravo poveæati kriterijume politièke i struène promocije, a Markoviæan izrièe tvrdnju da Rumuni i nemaju svoju birokratiju (sem donedavno Jona Srbovana, koji se opet popeo u hijerarhiji vlasti zahvaljujuæi sposobnostima), ne krijuæi da je u penziju otišao nakon 25 godina službovanja na mestu glavnog i odgovornog urednika Radio Novog Sada na rumunskom jeziku.

Naši sagovornici ne spominju ni manjinske klanove, ni privilegije na nespornim neracionalnostima, recimo u sistemu javnog informisanja, gde se na devet mesta (izuzimajuæi uticajne mađarske redakcije dnevne štampe, radija i televizije) uglavnom diletantski piše spoljna i unutrašnja politika, a svako selo sa manjinskim sastavom bombarduje i najbanalnijim vestima iz lokalnog miljea, dok za sve to idu milioni maraka. Veæ na ovom primeru se pokazuje da je nesporna getoizacija koju je među narodnostima forsirala "stara" politika za ponekog mogla biti i alibi za lagodan život utemeljen na minornim kriterijumima.

Do jugoslovenskih èitalaca ovih dana je došla izjava koju je Janoš Vekaš, jedan od potpredsednika Demokratske zajednice vojvođanskih Mađara, dao glasilu komšijske Republike Mađarske "Nepsabadšag". Poredeæi prilike u kojima je mađarska nacionalna manjina u Erdelju, opet u komšijskoj Rumuniji, sa položajem Mađara u našoj zemlji, Vekaš je rekao da analogiji nema mesta, ali ni kod nas sve ne štima. Zamoljen da za Stav objasno svoj iskaz, Vekaš kaže:

"Na žalost, još nisam èitao taj èlanak, pa bih više naèelno odgovorio na pitanje kakva je razlika između situacije u Rumuniji i kod nas u vezi sa položajem manjina. Situacije se tu zaista ne mogu porediti. Prvo, smatram sasvim nemoguæim razvoj događaja do kojeg je došlo u Rumuniji. S druge strane, naravno, ima problema,ali ti problemi nisu razlièiti samo kvantitativno nego i kvalitativno. U Rumuniji, u Erdelju, manjinsko stanovništvo je, uglavnom, kompaktno, dugo je živelo pod otvorenim pritiskom koji je uèinio homogenim mađarsko stanovništvo. To je kvalitativna razlika.

Situacija ovde u Vojvodini je sasvim razlièita. Ako je nešto tipièno za Vojvodinu, onda je to to, da su ljudi tu navikli da žive zajedno. To je velika stvar, vrlo bitna za Srbiju ako želi u Evropu. Mi u Demokratskoj zajednici vojvođanskih Mađara Vojvodinu shvatamo kao duhovni prostor, ne kao neku etatistièku zajednicu, kao državnu tvorevinu. Neki ljudi èak i to shvataju kao potencijalnu opasnost za jedinstvo Srbije, a razlike su oèite. Zajednièki život u Vojvodini je specifiènost koja ne samo da nije na štetu Srbije, nego je u korist, ako uspemo da se dalje razvijamo. To je ogromna razlika između Erdelja i Vojvodine. Druga je razlika, pošto sam rekao da je tamo homogeno stanovništvo - ovdašnje heterogeno manjinsko stanovništvo èiji su pripadnici na naèelu partijske politike integralnog samoupravljanja totalno atomizirani. Partija je govorila da ima istorijsku ulogu da zaštiti nacije da ne jurnu jedne na druge. To se pokazalo kao neprohodno, èim je partijska oligarhija izgubila monolitnu vlast. Èim se to desilo, na površinu su došli nacionalistièki, ili nacionalno obojeni prizvuci.

Zato u Vojvodini tek u periodu demokratizacije treba da se manjinski kolektivitet reintegriše, da dobije svoju strukturu. To je između ostalog, i naš zadatak, naše zajednice. Otuda moje primedbe."